• pd-vilina-vodica-5
  • pd_vilina_vodica_2
  • pd_vilina_vodica-6
  • pd_vilina_vodica-7
  • pd_vilina_vodica_8

vojvodjanska-treking-liga

Покровитељи Буковачког маратона

sport-i-omladina-vojvodine.jpg

Huascaran 2013

Ко је на вези

We have 35 guests and no members online

996145
Your IP: 54.146.195.24
Server Time: 2018-11-13 18:36:41

Bjelasica 2014.

    Teško je započeti bilo koju misao, tekst ili izveštaj sa planinarske akcije koja ima tužan početak, ali zato ima srećan kraj. Te srede zapravo nismo ni održali sastanak u prostorijama kluba, nismo ni verovali da čitamo takve redove i da širimo tu tužnu i strašnu vest. Od nas je otišao na svoju planinu, na svoj nikada osvojen vrh. Klub se oprostio od jednog velikog prijatelja, čoveka, planinara jednom rečju druga i našeg velikog člana.

    Pred sam polazak i vreme koje je namenjeno za pakovanje i poslednje pripreme, u mislima prebiram po sećanjima na lepe uspomene sa ranijih planinarenja sa Banetom. Akcije na koje smo sa osmehom, lakoćom i uživanjem išli samo su dolazile jedna za drugom, sećajući me na veoma lepe uspomene na Baneta. Krenuli smo na znak pištaljke, voz je klizio iz Beogradske stanice, kao da još neko kasni i ulazi u njega... Tog trena shvatio sam da je ovaj deveti put po redu akcija na Bjelasicu imala još jedan važan zadatak i nosila težinu u sebi.

    Putovanje do Mojkovca imalo je isti onakav sjaj, radost i lepo raspoloženje među učesnicima, koijh je i ove godine, bilo da idu po prvi put. Rano ujutro stižemo u Mojkovac, posle priprema za pešačenje i prepakivanje velikih teških ranaca za tansport do planinarskog doma Džambas (1430mnv). Imali smo osećaj kao da smo na nekoj velikoj ekspediciji. Mi smo odmah posle toga krenuli na pešačku turu dugačku oko 12km, visinske razlike 300-400m. Do podneva stižemo do planinarskog doma preko Bojne njive, gde je održana Mojkovačka bitka 1916 godine. Posle toliko odlazaka na Mojkovačku stranu Bjelasice, ova staza za mene je bila sasvim nepoznata. Pored svih nepoznanica i uprkos niskoj oblačnosti, koja se doduše polako i postepeno podizala, uspešno smo pratili markiranu stazu. Kratak predah, raspakivanje, smeštaj u dom i posle sat vremena krenuli smo u šetnju na Mučnicu. Obližnji vrh nadomak doma visok je 1809mnv. Penjanje na Mučnicu nije zahtevno i veoma brzo smo se našli na mestu odakle se pogled širi na sve strane. Povratak u dom, gde smo ostatak vremena proveli odmarajući i uz pogled na fenomenalan zalazak sunca u pravcu vrhova Sinjajevine i Moračkih planina.


   Drugi dan na Bjelasici bio je zapravo glavni dan u našem planu. Penjanje na najviši vrh Crnu glavu 2139mnv započeli smo iz planinarskog doma, rano ujutro. Vreme je kao i prethodnog dana obećavalo, pod nogama nam je bio sneg, iznad nas vedro i plavo nebo sa suncem koje nas je grejalo sve vreme! Prava zimska idila po lepom sunčanom danu. Već pri prvom usponu, ne toliko daleko od doma, počelo je sa podizanjem radne temperature. Nije više toliko hladno, iako smo još uvek u senci Bjelogrivca. Ovoga puta prošli smo neposredno blizu vrha, na vrh Bjelogrivac nismo išli jer se naš cilj pojavio na horizontu. Sledilo nam je spuštanje prema Šiškom jezeru. Malo plavo, sakriveno pokraj katuna na visini oko 1500mnv. Kratak odmor za šolju toplog čaja i predah za nastavak prema usponu na greben koji je na visini oko 2000mnv. Očekuje nas lep uspon, stazom koja nije markirana niti postoji ucrtana na mapi. Prohodnost terena koji smo izabrali za naše dalje napredovanje, osmotrio sam još sa prethodnog spuštanja prema Šiškom jezeru. Prćenje snega, korak po korak, jedan za drugim za nešto malo više od jednog sata nalazimo se na grebenu Bjelasice izloženi jakom vetru! Zaštitu smo našli kod velikih gromada stena koje predstavljaju prirodno sklonište od vetra.

    Tako blizu, a tako daleko... poslednji sat vremena ostao nam je do mesta, na kojem smo zajedno bili, i uživali u uspehu, na mestu odakle se videlo baš sve! Evo baš tu na vrhu, na visini, tu na Crnoj glavi, minutom ćutanja, odavanjem poštovanja, oprostio sam se od velikog čoveka, prijatelja, planinara i člana planinarskog društva. Oprostio sam se od Baneta! Celo naše okruženje bilo je kao na dlanu, tamo negde u ne poznatom pravcu ostaju sitni tragovi, jednog velikog vilenjaka koji je krenuo na svoj neosvojen vrh!

   Čestitke na vrhu, zadovoljni usponom, radujemo se uspehu svih nas koji smo zajedno krenuli jutros od doma. Sa vrha mogli smo da vidimo Komove, Prokletije, Hajlu, Durmitor, Sinjajevinu, Moračke planine, pa čak i planine na moru, Rumiju i Lovćen. U Srbiji se lepo mogao videti Kopaonik, Golija i Kamena Gora. Dan toliko lep i vedar, kao nagrada za naš celodnevni trud, povratak je tek sledio, valjalo se spustiti do poznatog terena pre mraka. Za uspon nam je trebalo punih sedam sati, tako da planiramo povratak u dom za još maksimalno pet sati hoda! U domu nas očekuju oko večere! Sliazak sa planine je u većini slučajeva opasniji od samoga uspona, mogućnost da se neko povredi je uvek prisutna, moramo da budemo oprezni i strpljivi do samog kraja i završetka dana! U povratku smo uživali u Ursulovačkom i jezeru Ševarine. Zalazak sunca je vrhove Strmenice obojio u narandžastu boju. Povratak po mraku nas je znatno usporio, polako smo pratili put ispred i povremeno proveravali kuda idemo.

   Narednog dana bilo je onih koji su odmarali i čuvali snagu za povratak prema Mojkovcu, a za ostatak grupe sledio je uspon na Turjak 1970mnv, sve kao po planu akcije, i povratak u Mojkovac. Sat i tridesetak minuta potrebno je za uspon na sam vrh koji je ravan i veličine dva terena za fudbal. Odatle smo odlično uspeli da vidimo dolinu u kojoj se nalaze gradovi Bijelo Polje i Pljevlja, koji su bili prekriveni maglom. U povratku sa vrha našli smo kutak u prirodi, vreme da uživamo u lepoti planinskog katuna Žarski i malog zaleđenog jezera. U popodnevnim satima, počeli smo pakovanje, sređivanje i pripremu za polazak na voz dole u Mojkovac. Kao i svake godine neizbežna, gostoljubiva i prijatna pauza u porodičnoj kući Božovića, uz priče od prethodnih godina i posluženje. Uveliko je mrak i trebamo biti oprezni pri silasku... ubrzo se začuo zvuk voza koji je išao istom onom brzinom kao kada smo pre tri dana kretali iz Beograda. Broj dana je kratak da bi se moglo nabrojati šta nam se sve dogodilo i kakve utiske ovaj put nosimo sa Bjelasice.


   Učesnici zadovoljni, ispunjeni i srećni vraćaju se u svoj privatni svet i okruženje. Svi vedri i raspoloženi za dugo putovanje do kuće, posla ili neke treće obaveze. Ove godine imali smo veliki razlog i obavezu da sve protekne u najboljem redu.

   Sa zadovoljstvom mogu reći da je planina ovog puta pokazala svoje pravo lice, dozvolila nam je da uživamo u prirodi, da upijamo toplotu i energiju kojom zrači. Na jedan lep i neobičan način, oprostili smo se od ovogodišnje akcije na Bjelasicu kao i od Baneta koji je verujem bio sve vreme sa nama.

Hvala ti do neba... tvoji vilenjaci!!!