• pd-vilina-vodica-5
  • pd_vilina_vodica_2
  • pd_vilina_vodica-6
  • pd_vilina_vodica-7
  • pd_vilina_vodica_8

vojvodjanska-treking-liga

Покровитељи Буковачког маратона

PSV.jpg

Huascaran 2013

Ко је на вези

We have 7 guests and no members online

929977
Your IP: 54.225.3.207
Server Time: 2017-09-21 03:10:48

Накашима Тон

НАЈВЕЋИ ПЕЊАЧ НА СВЕТУ

 

    Испричаћу вам причу о пењачу по имену Чи Чанг, који је живео у једној од кинеских покрајина. Чи Чанг је желео да постане највећи пењач на свету. Био је изванредно спретан, али је хтео да постигне савршенство. Коначно је сазнао да је највећи мајстор неки Веи Феи. О њему се ширио глас да лако може препењати сасвим вертикалне и високе плоче. Видели су га како пење превесе где није било могуће приметити никаква хватишта.

    Чи Чанг се упутио у удаљену покрајину где је живео Веи Феи, и постао је његов ученик. Мајстор га је код себе задржао неколико дана и рекао да ће са подучавањем наставити онда када се Чи Чанг одучи да жмирка очима. Чи Чанг се вратио кући и легао на леђа испод разбоја на коме је радила његова  жена. Зурио је у папучицу ткалачког разбоја која је брзала мимо његовог образа и притом је покушавао да не трепне очима. Вежбао је дан за даном. После две године вежбања успео је да задржи отворене очи и тада му је папучица откинула трепавицу. Од тада није трепнуо ни услед удараца ветра пуних снега или прашине и муња на гребенима. Чак и за време спавања имао је очи отворене. Док је једног дана посматрао поља, паук је исплео мрежу између његових трепавица. Чи Чанг је знао да је спреман и вратио се учитељу.

    ‘’То је тек први степен’’, рекао му је Веи Феи. ‘’Сада мораш да научиш да гледаш. Врати ми се онда, кад ти се оно што је једва видљиво учини јасним, а оно што је малено великим’’.

    Чи Чанг се вратио у своју покрајину. На обали реке је нашао потпуно гладак камен украшен једва видљивим лишајем. Код куће га је поставио до прозора и дан за даном седео у другом крају своје собе и вежбао се у посматрању. После две седмице јасно је могао разабрати лишај. Ускоро му је почео изгледати све већим. Прошла су три месеца. Лишај је у Чи Чанговим очима изгледао као цвет. Знао је сваки детаљ на њему. Са чуђењем је члановима своје породице причао о необичној сплетености листова лишаја. Годишња доба су пролазила. Чи Чанг једва да је то примећивао. Само је у ретким приликама напуштао своју собу. Његова жена је сваког дана чистила камен да се не би какво зрнце прашине спустило на њега и збунило Чи Чанга у његовој концентрацији. При крају треће године лишај му се чинио велики као стабло. По први пут је Чи Чанг скренуо поглед са лишаја и погледао камен. Учинио му се широк као големи блок. Изјурио је из куће: коњи су му изгледали као планине, свиње као брда а пилићи као градске куле. Чи Чанг се упутио у пењачку школу где је некада учио и наишао на глатку камену плочу коју још нико није испењао. Најмање храпавости на њеној површини су тог дана Чи Чангу изгледале као поприлична хватишта. Са лакоћом је препењао плочу. Не чекајући више, вратио се Веи Феиу.

    Овог пута мајстор је признао да је његовом ученику успело. Тако је прошло пет година од како се Чи Чанг посветио пењању. Уверио се да су од сада за њега сви подвизи могући. Одлучио је да се подвргне низу искушења. Са лакоћом је почео савладавати смерове који су некада били специјалност Веи Феиа. Затим их је поново испењао носећи џак камења, довољно тежак да га сруши на земљу. На главу је ставио чинијицу пуну воде, а да се при том ни једна капљица није просула. После недељу дана изабрао је превесну стену тако крушљиву, да је изгледало да ће се сваки час срушити. Почео је пењати у низу брзих и сигурних покрета. Сваки камен који би покретом помакао из равнотеже, следећим би покретом гурнуо натраг. Коначно је Чи Чанг стигао до врха стене, а да није срушио ни један камен. Веи Феи који је био присутан није могао сакрити одобравање. Тога дана је Чи Чанг схватио да не постоји више ништа што би могао научити од свог учитеља. Могао би се вратити у своје место и нико му не би био дорастао. Ипак није био задовољан. Постојала је последња препрека – сам Веи Феи. С горчином је Чи Чанг схватио да не може бити највећи пењач на свету. Једнак је свом учитељу, али не бољи од њега. Обојица су и даље заједно пењали.

    Једног дана док су навезани пењали у дугачкој жљебини, Чи Чанг је осигуравао са полице пуне наслаганог камења. Под њим је пењао Веи Феи. Без оклевања је Чи Чанг гурнуо камен у дубину. Но стари је мајстор давно прозрео душу свог ученика. Он је, и не хтејући, мало попустио код осигурања. Веи Феи је схватио шта се догађа. Истог трена се обесио за уже, зањихао се далеко од жљебине, избегао камен и вратио се на исто место. Чи Чанг је нагонски задржао уже да га тежина Веи Феиа не би повукла доле. Бацио је још камења, али их је његов друг избегао. На крају је изабрао оштру камену љуску која је пресекла уже. Веи Феи је остао без осигурања, остављен на милост свом противнику. ‘’Овог пута сам победио’’, промрмљао је Чи Чанг. Гурнуо је задњи камен. Али у тренутку када га је камен могао повући у празнину, Веи Феи се залетео према једној од глатких стена жљебине и за тренутак се приљубио уз њу. Истовремено, руком је одгурнуо падајући камен. Камен је променио свој смер, треснуо о стену и при том издубио ситно упориште. Веи Феи се спустио на њега. Пре него што је Чи Чанг схватио шта се догађа, мајстор је досегао дно жљебине. Чи Чанг се уверио да му неће успети. Почео се кајати. Веи Феи је пак био толико задовољан управо приказаним блиставим мајсторством, да није осећао ни трунку мржње према ономе који га је управо хтео убити. Обојица су стигли до врха без ужета и плакали када су се загрлили. Ипак је Веи Феи схватио да му је живот угрожен. Опасност је могао одстранити једино тако да пажњу Чи Чанга усмери другде. ‘’Пријатељу мој’’, рекао је, ‘’сво своје знање сам пренео на тебе. Али ни ти ни ја немамо највишу спознају. Ако желиш да сазнаш више, мораш прећи седло Та Хсинг и попети се на врх планине Хо. Тамо ћеш наћи старог мајстора Кан Јинга, коме никада није било нити ће икада бити равног у нашој уметности. У поређењу са његовим, наше је знање знање детета. Једино те он може нечему научити’’.

    Чи Чанг је одмах кренуо. После месец дана тешког путовања стигао је до врха планине Хо. Зауставио се, скинуо путну обућу и навукао своје пењачке ципеле. Затим се упутио према пустињаковој пећини. Кан Јинг је био веома стар. Његове су очи биле необично благе. Имао је погнута леђа, бела коса му је сезала до тла. Мислећи да је глув, Чи Чанг му се приближио и завикао: ‘’Дошао сам да докажем самом себи да сам највећи међу пењачима’’. Не сачекавши одговор, залетео се по мраморној превесној плочи, која је, изглађена од невремена, висила над улазом у пећину. Када се спустио, приметио је да се Кан Јинг добронамерно смешка. ‘’То што си учинио је заиста веома једноставно. Шта је дивљења вредно код пењања у стени? Ту је смер да га следимо и плоча да је испењемо. Дођи, научићу те нечем бољем!’’

     Љут што на њега није оставио никакав утисак, Чи Чанг је следио старца до неког седла. Одатле је пут водио до подножја вртоглаве стене од камена и леда. Кан Јинг се дохватио ситне полице која је постајала све ужа. Над њом се уздизао висок стеновит зид, избраздан од падајућих комада леда. Над њим је преграда серака сакривала део неба. Превеси под њима спречавали су да виде подножје стене. Кан Јинг је напредовао без оклевања. Изненада je повукао Чи Чанга к себи. Са страшним звуком, велики део серака се срушио према њима и закрио их дробљеним леденим прахом. Чи Чанг је схватио да их је незнатан превес сачувао и да би га без помоћи Кан Јинга лавина одувала из стене. За тренутак је погледом следио ледене громаде које су падале. Празнина под њим добила је ново значење. У њега је ушао немир који до сада још никада није осетио. Али Кан Јинг је мирно напустио склониште под превесом и мирно наставио да се пење. Полице је нестало. Остао је узан камени руб, дуж кога се Чи Чанг полако кретао. Помислио је да је добро учинио када је, пре него што је дошао до пећине, променио ципеле. Босоноги Кан Јинг ходао је у старим сандалама пред њим као по стази. Чи Чанг би се осећао пониженим да његов дух није био забављен нечим другим. Обојица су напустили случајно склониште под превесом – јер је био само случај да су се у оном тренутку нашли тамо – и ништа их више није штитило. Чи Чанг је осетио да ге сигурност напушта. Ако би један једини ледени блок долетео, био би то крај, помислио је. Изненада се Кан Јинг зауставио и окренуо Чи Чангу: ‘’Сада ми покажи своју спретност! Погледај онај превес испод преграде серака. Довољно је времена да га досегнеш пре него што се сруши ледена лавина’’.

    Чи Чанг је био препоносан да не би прихватио изазов. Напустио је хватишта на којима се био зауставио и почео се успињати према серацима. Али тек што је уз највеће тешкоће испењао неколико метара, зачуо је пуцање изнад себе. Брзо је отпењао натраг. Не зауставивши се код Кан Јинга стигао је до заклона испод превеса. Једна нога је почела да му дрхти и то није могао да савлада. Старац се није помакао и гледао га је са осмехом: ‘’Ледник се не помера када за то није време. Врати се горе и следи ме!’’

    Чи Чанг је поново испењао пречицу. Пењали су даље док нису стигли до места где се полица настављала. То им је омогућило заобилажење стуба који се губио у дубини. Кан Јинг је досегнуо ивицу тог стуба. Испред њих је у небо стршила дивна стеновита игла. Била је удаљена од пењача само две дужине ужета, али је била недостижна. Над њима је уска превесна ивица стуба задржавала крхко камење над понором.

    ‘’Сада’’, рекао је пустињак, ‘’дозволи ми да ти покажем праву уметност пењања’’. ‘’Али ти си у сандалама’’, рекао је слабашним гласом Чи Чанг. ‘’Никада нећеш проћи преко тих превеса’’.

     ‘’Али ко говори о превесима? Најлепшим покретима потребан је најлепши врх. Не чини ли ти се да је она игла вреднија од стуба под којим се налазимо?’’

     Чи Чанг је још једном погледао у дубину која их је одвајала од игле и не схватајући, окренуо се према Кан Јингу: ‘’Нема ни гребена ни стене који би водили на ту иглу!’’

    ‘’Ципеле? Стена? Докле год су некоме потребне потплате и стена за пењање, тај не зна о тој уметности ништа. Истинском пењачу не треба спретност, чак му не треба ни стена’’.

     Учинило се да старац досеже невидљива хватишта. Зачуђујуће прецизни покрети низали су се један за другим. Чи Чангу се учинило да чује једва чујне ударце ципела које нису постојале, у стену које нема. Затим је угледао Кан Јинга када је ступио на врх игле. Схватио је да је сведок највишег приказа уметности у којој и сам свим срцем жели да заблиста.

     Девет је година проживео са старим пустињаком у планини. Нико никада није сазнао каквим се је строгостима подвргавао током тих година. Када се вратио у своје место, сви су били изненађени како се променио. Није више био самоуверен и охол као некада. Његово лице је било без израза, дрвено, као лице малоумника. Његов некадашњи учитељ Веи Феи, када је сазнао да се вратио, посетио га је. На први поглед је разумео: ‘’Сада видим да си постао велики пењач. Од сада нисам вредан да бих се са тобом навезао’’.

   Становници покрајине прихватили су Чи Чанга као најбољег алпинисту у земљи. Са нестрпљењем су очекивали подвиге који ће потврђивати његово мајсторство. Али Чи Чанг није учинио ништа чиме би задовољио њихова очекивања. Није се више вратио стенама које је некада посећивао. Чак и пењачке ципеле које је понео пре девет година, да буду оруђе његове славе, нису га више интересовале. И онима који су тражили да објасни своје понашање, са досадом би одговарао: ‘’Највиши степен говора је ћутање. Највиши степен пењања је не пењати’’.

     Они који су имали највише осећаја схватили су шта је хтео да каже и дивили су му се. Многе је пак збунило његово безизражајно лице, изгледао им је превише једноставан. Одлазили би не схвативши зашто ужива такво признање.

    Око њега су се почеле стварати разне приче. Настале услед љубоморе завидних људи, говориле су да је Чи Чанг научио на гори Хо све паклене уметности тако да ни птице селице више не лете изнад његове куће. Насупрот томе, пењачи уверени у Чи Чангово врхунско знање и његове способности без примера, потврђивали су да у његовој кући нема злог духа који би плашио. ‘’Бог пењача је’’, додали би, ‘’онај који долази да посети душу Мајстора и да разговара о заслугама некадашњих славних алпиниста’’.

    Чи Чанга сва та говоркања нису занимала. Полако је старио. Са његовог лица је нестао последњи израз. Никаква спољна сила није више могла помутити његову равнодушност.Тако је снажно био у складу са тајним законима свемира, тако је далеко био од несавршености и супротности материјалног света, да при крају свог живота није више правио разлику између ‘’ја’’ и ‘’он’’, ‘’ово’’ и ‘’оно’’. Мноштво осећаја за њега је нестало. Његово око би исто тако могло бити уво, његово уво нос, његов нос уста. Четрдесет година по повратку са планине Хо, Чи Чанг је мирно напустио овај свет као дим који се распрши по небу.

     Читаво то време ни једанпут није споменуо уметност пењања нити се дотакао камена. Кажу да је мало пред смрт посетио пријатеља који је живео у раскошној кући. Када је прешао праг, загледао се у оквир врата од клесаног камена и упитао свог пријатеља: ‘’Реци ми, молим те, од чега је направљен тај улаз?’’ Одмах затим, када је у ходнику приметио планинарске ципеле свог домаћина: ‘’Какве необичне ципеле! Само чему би могле послужити?’’

     Пријатељ је био запањен када је видео да се Чи Чанг не шали. Окренуо се према мајстору и није могао друго него да му каже дрхћућим гласом: ‘’Заиста мораш бити највећи мајстор свих времена, када си заборавио шта је камен и шта су помоћна средства за пењање’’.

     Кажу да су тих дана сликари из те покрајине одбацили кистове а уметници се стидели када би их неко видео са оруђем њихове уметности.