• pd-vilina-vodica-5
  • pd_vilina_vodica_2
  • pd_vilina_vodica-6
  • pd_vilina_vodica-7
  • pd_vilina_vodica_8

vojvodjanska-treking-liga

Покровитељи Буковачког маратона

sport-i-omladina-vojvodine.jpg

Huascaran 2013

Ко је на вези

We have 15 guests and no members online

988670
Your IP: 54.162.15.31
Server Time: 2018-09-21 22:14:00

 

7. ЗИМСКИ УСПОН НА ТРЕМ

 

 

     Дана 16. фебруара ове године ВИЛЕЊАЦИ (нас 12) су се потрпали у бус заједно са осталим планинарима из Војводине, да би се прикључили републичкој акцији "7. зимски успон на Трем".

     Устаљено место и време за полазак, а богами, сад већ и устаљена екипа за акције (у готово идентичном саставу већ други пут ове године)... И хармоника!

Таман кад се весело друштванце из задњег дела буса заукало у певању – ПУЧЕ ГУМА АУТОБУСКА! НА АУТОПУТУ! Срећом, захваљујући искусном возачу, остадосмо ми на равном путу. Кренули смо даље после готово два сата ( оно што се дешавало између и што ме је тада поприлично нервирало сад већ више и није вредно помена).

     Захваљујући мраку јад и беду, али и бахатлук и хмм...несавесност становника села Доња и Горња студена нисмо ни видели како треба (о томе мало касније-можда). Сместили смо се у дому "Студенац" на Бојаниним водама. За неупућене, то је нови објекат у пет нивоа, наспрам кога се налазе остаци старог, мањег, али лепшег планинарског дома (спаљен прошле/претпрошле године-немам речи за одговорног делатника). Некако смо се сместили у собе-раздвојена друштва, раздвојени брачни парови, водич и домар који се праве луди... Шта више рећи? Заправо, рекла сам им тада (и ја и сви остали) и не могу да се понављам. Свеједно није имало никаквог ефекта. Сви знаци су упућивали на то да смо се одлучили за погрешну акцију.

     Око осам ујутро кренусмо заједно са Београђанима пут врха Суве планине (1810мнв). Брзо смо се извукли из блата и ушли у снег :))), а нас неколико из друштва се убрзо извукосмо и из гужве. Стаза је мало тежа (ништа страшно), константно иде узбрдо (савлађује се готово 1000мнв) и добрим делом води кроз шуму, из које се излази на седло Девојачки гроб, па онда гребеном на врх. А до врха никад стићи! Заправо, мало већ пред крај смори тај гребен, а додатно нервирају облаци који  се нису склањали са врха, који практично нисмо ни видели. Освојили га јесмо (поносно додајем да сам међу првих петнаест од укупно 700 учесника акције изашла на врх), али са њега ништа видели нисмо. Ветар је лудачки дувао, тако да се нисмо ни задржавали. 

 

 


      Нас петоро из друштва је пожурило да се врати у ТОПЛИ дом, да се истуширамо ТОПЛОМ водом у ЧИСТИМ купатилима. Зашто великим словима одређене речи? Па, зато што је домар искључио грејање (без обзира што је било људи који су остали у дому), заврнуо топлу воду, а његови нерадници, према којима се односи као неки робовласник – само му бич фали, нису се удостојили ни корпе из купатила да испразне, а камоли да та купатила још и поспреме! Наравно да смо му то све сасули у лице, а онда још ми испадосмо луди и безобразни. Небитно је шта је рекао, али се то у принципу свело на следеће: ШТА МИ ОЧЕКУЈЕМО ЗА 600 ДИНАРА ПО НОЋЕЊУ?  Истина, то није нека цифра, али је то планинарски дом и задужени за њега треба да се понашају у складу са тим! Ми  планинари јесмо навикнути на мањак комфора, али неки основни хигијенски минимум треба да је задовољен (то подразумева и прање чаша у кухињи, као и поседовање читавих шоља за чај, а не оних на којима можеш да исечеш језик). Требало би одвести домара (заборавих му име) на Предов крст да види шта је дом (ноћење: 500 дин.) и шта су домаћини.

Његов безобразлук је прешао сваку границу, када нас је увече ИСТЕРАО из трпезарије  (било нас је 20-так), без обзира што смо имали још пића и што смо још увек певали!

     Устали смо ми ујутру, одрадили свако своју туру – неко Мосор, неко манастир Вета, ручали, спаковали се и отпутовали око 14 сати. Знате ли шта је наш бајни водич радио током повратка у Нови Сад? Није нам дозвољавао обећане паузе, а ону једну једину је направио на некој бедној пумпи, у чијем ресторану је БАШ САД понестало свих прилога, а наплаћује се пуна цена! Избегавао је да шета кроз аутобус, избегавао је ближе контакте сваке врсте. Треба поменути да њега на успону на Трем нигде није било, а чак смо га и у дому ретко виђали. У ствари, видели смо га само у суботу увече. Неко би помислио да нас је избегавао!

     Само једна реч би ногла да опише ову акцију: РАЗОЧАРАВАЈУЋЕ! Јасно је да ту не мислим на успон и планину, него на однос домаћина према гостима. Будем ли одлазила у тај крај поново, понећу шатор. Поштедећу себе много непријатности и нервозе. Размислите и ви о тој идеји.

 

                                                                                                  СОЊА