• pd-vilina-vodica-5
  • pd_vilina_vodica_2
  • pd_vilina_vodica-6
  • pd_vilina_vodica-7
  • pd_vilina_vodica_8

vojvodjanska-treking-liga

Покровитељи Буковачког маратона

MZ-Bukovac.jpg

Huascaran 2013

Ко је на вези

We have 23 guests and no members online

996081
Your IP: 54.146.195.24
Server Time: 2018-11-13 17:59:55

23. БОЖИЋНИ УСПОН НА РТАЊ

 

      Хмм... Знам да ово не би требало да буде и није рагуларан почетак текста, али четири месеца након акције није лако писати о истој. Просто не знам одакле бих кренула. Акција је била фантастична и нисмо хтели да се вратимо кући. Ето!

     Тог 12. јануара 13 ВИЛЕЊАКА се спаковало заједно са осталим Војвођанима и кренуло пут Ртња (организација ПСД "ГСП" НС). Атмосфера у бусу је од самог почетка била обећавајућа. Заправо, нама је целаакција, од уласка у бус у НС-у до изласка из буса у НС-у (12-14.2.) била једна журка. Чак нам је и на вратима 12-креветне собе писало "ВЕЧЕРАС ЈЕ ЖУРКА! СВИ СУ ПОЗВАНИ!" Писана правила се морају поштовати.

 

    Били смо амештени у Пионирско дому на Ртњу, некадашњем успешном рударском насељу, а сада само рударском селу. Седели смо до неког доба вечери у ресторану на другом крају села (јако далеко - целе две минуте хода), а онда смо се, део по део екипе, вратили у собу. Мислим да је било око 5 сати када смо коначно заспали. Ко би и губио време на спавање поред овакве екипе: Бане, Иван, Сава, Миле, Горан, Зоран, Јекица, Тина "падобранац", Зоки уметник, Соња, Срђа, Шоми. Деки је био са "Равничарима", Жељко и Снежа су били у двокреветној соби (заслужни планинари), али су и они висили код нас у со

би све време. Могу само да кажем следеће: Сава је крив за све то неспавање и вриштање од смеха.

 

 

 

   

 

Лако смо сви устали два сата касније и лако смо сви изашли на врх Шиљак (1560мнв) и то међу првима. Учесника је било око 700, па ви сада видите. Савлађује се 1000мнв, а успон са северне стране је прилично занимљив: највећим делом иде се кроз шуму, константно узбрдо, излази се на терен (сва срећа па је ветар дувао према брду, а не према амбису), са којих је поглед на Бољевац и околину фантастичан. Већ на тим стенама има снега. Има га и на гребену, али, што је занимљиво, само са те стране. На јужној страни гребена нема ни трага од снега. Ако се добро сећам, око 11 сати смо били на врху, на коме се налази урушена капелица и са кога је поглед апсолутно предиван. Штета што је дувао ветар (тамо увек дува ветар) и што је било прилично хладно, те нисмо могли дуже да се задржавамо.

 

 

 

 

 

         Наравно да се нисмо вратили регуларним серпентинским путем (досадно). Такорећи смо се стоциљали јужном страном. Као фурије смо улетели у дом, па у купатила и најзад у кревете. Требало се и одморити за предстојећи лумперај.

    Око 21 час смо се почели скупљати у ресторану. Ни сада ми није јасно како је тамо могло да се смести 500 људи! Морам да похвалим музиканте. Свирали су до јутра са свега две кратке паузе, испуњавали су жеље без поговора и стварно су фантастично свирали. Веома мало нам је требало да устанемо, а када смо то учинили за сто се више нисмо враћали, изузев да се мало освежимо пићем. То је било својеврсно надметање између музике и нас - ко ће пре стати? Богами, нисмо се дали ни ми, али ни они.

 


 

    Вилењаци су "тамбурали" до 4 сата, а у 7 смо већ морали да устанемо, јер се око 9 сати кретало пут Војводине. Успут смо обишли Лазареву пећину, Felix Romulianu, и Историјски музеј у Зајечару. Могу само да кажем да би требало обићи та места, јер има шта и да се види и да се научи.

Соња