• pd-vilina-vodica-5
  • pd_vilina_vodica_2
  • pd_vilina_vodica-6
  • pd_vilina_vodica-7
  • pd_vilina_vodica_8

vojvodjanska-treking-liga

Покровитељи Буковачког маратона

PSV.jpg

Huascaran 2013

Ко је на вези

We have 25 guests and no members online

996083
Your IP: 54.146.195.24
Server Time: 2018-11-13 18:00:00

ВИТЛОВИ 08

20-24.02.2008.

 

Релација: Нови Сад – Београд – Тјентиште – Рудински катуни

 

У времену од 20. до 24. фебруара текуће године, у организацији Драгана Павловића, водича из ПД Раднички Београд одржана је акција "Витлови 08".

Жељка и ја, једини учесници из Новог Сада, смо возом отишли до Београда те се тамо придружили осталим учесницима. Кренули смо око 22,30 часова од "плаве локомотиве" изнајмљеним комбијем. У старту је било 10 учесника, а у Ужицу се придружила још једна планинарка. По доласку на Тјентиште сачекали смо и групу из Босне, двоје из Сарајева и један планинар из Бања Луке. Дакле акцију је почело укупно 3 планинарке и 11 планинара.

Комбијем смо дошли до улаза у национални парк Сутјеска, одакле смо позвали чуваре који су нам отворили рампу, а то нас је коштало по 2 КМ по учеснику. Комбијем смо се успели пребацити наредних око 2 км, одакле се није могло даље. Упртивши комплетну опрему на леђа кренули смо кањоном Сушког потока у правцу Трновачког језера и Рудинских колиба. Наредних 11 км. смо прешли за 5-6 сати, пролазећи преко Балваништа, Суве Језерине, и Трновачког језера. Од старта па до Рудинских колиба имали смо успон од 1.010 метара.

Дошавши на Рудинске колибе, буквално смо откопали један велики катун у коме смо се сместили нас 11 из Србије, а друштво из Босне се сместило около у два шатора. С обзиром на тежину пута до ове базе, није прошло много времена па смо кренули на спавање у раним поподневним сатима. Смештај у катуну је више него скроман. Постоје две просторије, у мању се сместило четворо, а у већу која је уједно и "дневна соба" седморо. За спавање смо се сместили на импровизованим дрвеним лежајевима у низу (без икаквих подметача осим мало картона). Ватра се није могла палити из разлога што нема никакве пећи, а отворено огњиште се не може употребљавати пошто би сав дим остајао у катуну с обзиром да нема оџака, односно отвора у крову. Воде нема у близини, па је снабдевање овом потребом ишло преко топљења снега којег је било у изобиљу (највећи број катуна је био тотално затрпан, ту и тамо су се назирали кровови, који су стидљиво извиривали из снега). У делу "дневне собе" постоје два стола која су служила као места где смо постављали примусе, а за њима смо и јели.

Пре него што смо уморни позаспали договорили смо се да сутра ујутро устајемо у два сата, како би избегли успон на врх и повратак са њега у условима меканог снега који пропада и лепи се за дерезе. У петак 22.02. по плану је уследило устајање и припрема за полазак на Велики Витао највиши врх планине Биоч. Покрет је уследио у 3 сата. Након пола сата од поласка уследила је команда да се ставе дерезе на ноге, јер је успон постајао све стрмији, а снежна кора довољно чврста да нас држи на површини. Место за стављање дереза није баш изабрано најсрећније, наиме није било нимало заравни, а није постојала ни стаза, тако да се десио мали инцидент. Жељка се тражећи положај за намештање дереза оклизнула и пала у једну вртачу дубине од око 30 метара. Међутим све је добро прошло, није се повредила и наместивши дерезе успела је да се врати међу нас. Ипак остала је нелагода и мало страха у наставку пута. Пут нас је водио преко превоја који се зове Бојанска врат (2.181 м), затим спуст поред Трзивке кроз Ордене долове до подножја В. Витла. У подножју на висини од око 2.000 м, непуних 400 метара испод врха Жељка и ја доносимо одлуку да ипак не пењемо врх. Разлог томе је превелики умор изазван јучерашњим тешким доласком до Рудинских колиба, а све су искомпликовали и грчење мишића задње ложе које сам ја осећао и јуче, а такође и данас. Пре тога на Бојанским вратима од успона је одустао и Влада из Београда. Истим путем којим смо и дошли вратили смо се до нашег катуна. Укупно време овог недовршеног успона и повратка је било око 10,5 сати, за које смо прешли 13 км. и висинску разлику у пењању 1.080 метара. Остатак групе је попео врх, тако да су њихови резултати бољи за око 2 км и 400м успона, као и освојени врх Велики Витао 2.396 м. Овог дана време нам није било јако наклоњено, наиме цео дан је било сиво и тмурно, а само на тренутак се сунце успело пробити кроз измаглицу и облаке и тада нам се Велики Витао указивао у свој својој гордости и лепоти. Маглић је за разлику од Великог Витла цео дан био сакривен у магли (отуд му ваљда и име).

Исхрана након повратка у катун се сводила на топљење снега, кување супе и чаја. Било је ту и других ђаконија типа кобасица, сланине, шунке итд. али бар код мене није изазивало неку велику пажњу (на овој акцији у трајању од 4 дана "скинуо" сам 3 кг.) Након доласка свих у катун пао је договор за сутрашњу туру, устајање у 3 да би се након припреме кренуло у 4 на туру, те смо као и јуче утонули у рани заслужени сан.

Субота 23. фебруар, све тече по плану. Устајање, спремање и покрет у 4,15. Овог пута одмах стављамо дерезе да не би било јучерашњих изненађења. Данашњи циљ су врхови Власуље, Волујак (2.336 м) и Волујка, Студенац (2.296 м). Истим путем до Бојанских врата (правац југоисток, између са леве стране Трновачког Дурмитора и са десне Волујка и Власуље). Од Бојанских врата на југ успон на Власуљу. Када се издалека гледа чини се да ходамо по ивици превоја који је у нагибу око 45 степени. Није много бољи поглед ни изблиза, са десне стране провалија, а ходамо са леве стране на само око 1 - 2 метра од руба. Уз пуно адреналина успевамо да се попнемо на врх Волујак. После краћег одмора настављамо гребеном стазом Волујачке трансверзале (прошли смо је у августу прошле године) према Студенцу. Пут није кратак, а стално се спуштамо и пењемо. Заиста је све сасвим другачије од искуства које смо имали овде летос. После успона на Студенац настављамо пут Рудинског кома и после њега спуст (поново је организам стварао велике количине адреналина, јер смо силазили низ стрмину од можда и 50 степени, секући изохипсе). По доласку у наш катун погледом у GPS утврђујем да смо прешли 12 км. висинска разлика у пењању износила је 1.060 метара, а све то је трајало 9 сати и 45 минута. Данас је време било прекрасно, цео дан је сијало сунце, тако да смо сви одреда били црвени у лицу, а многи су и данима по доласку кући имали проблема са љушћењем истакнутих делова лица. Најлепше фотографије које су настале на овој акцији су управо снимљене овог дана. Опет топљење снега, кување супе, чаја и мало нешто нарезано, па у вреће, да би сутра устали у 4.

Недеља 24. фебруар, нисмо промашили устајање, паковање, довођење катуна у претходно стање и покрет у 4,45. Поред Трновачког језера, које је потпуно залеђено и прекривено снегом, преко Суве језерине, онда кроз Суху до рампе где нас је чекао наш возач Рајко са комбијем. Неки раније, неки мало касније, углавном до 10 смо сви били код комбија. У повратку смо прешли 13 км. и гле чуда, иако се чини да се стално спуштамо, ипак смо имали 400 м. успона. На Тјентишту су наши другари из Босне прешли у своје аутомобиле, те смо по договору кренули у Фочу. У једном ресторану коме нисам запамтио име, појели смо телећу чорбу и понешто са роштиља. Најлепше од свега је овде било Никшићко точено пиво.

Опростивши се са новим (и старим) пријатељима из Босне кренули смо пут Србије. Пре него што смо прешли границу свратили смо у манастир Добрун, где нам је љубазни монах казао пар речи из историје овог манастира. Снабдевши се манастирским медом улазимо у комби и правац Београд, са малим застојем у Ужицу где нас је напустила Гоца.

У Београду буквално из комбија ускачемо у воз за Нови Сад, путнички у 20,05. Воз прилично пун и за разлику од оног којим смо у среду дошли у Београд, оронуо са лошим седиштима, а и са ценом карте упола мањом него у оном брзом, међународном. Иако путнички, иако спор, стиже тачно по возном реду у 22,00. Овде се на железнчкој станици где је почела наша авантура названа "Витлови 08" и завршила. Утисци лепи и жеља да се што чешће иде на зимске успоне. Ову жељу ћемо остварити већ 14. марта када ћемо кренути пут Проклетија и врха маја Језерце, у истој организацији, а надамо се да ће и добар део екипе бити исти.

 

 

Негомир Гајинов, водич излета и похода, МБ 300