• pd-vilina-vodica-5
  • pd_vilina_vodica_2
  • pd_vilina_vodica-6
  • pd_vilina_vodica-7
  • pd_vilina_vodica_8

vojvodjanska-treking-liga

Покровитељи Буковачког маратона

MZ-Bukovac.jpg

Huascaran 2013

Ко је на вези

We have 37 guests and no members online

988621
Your IP: 54.162.15.31
Server Time: 2018-09-21 21:24:44

Маглић, Волујак, Биоч

2-8 . јул 2009

 

Водич: Томица Делибашић

 У плану је било попети 10 врхова изнад 2000мнв. План је испуњен и изнад очекивања, попели смо 15 врхова  преко 2000м!

 Полазак је био заказан за 2. јул, из Београда, ноћним аутобусом за Фочу. За неке ова авантура почиње и пре поласка аутобуса за Тјентиште. Ђоле (Ђорђе Станојчић, ПД „Нафташ“) и ја крећемо из Новог Сада возом који остаје у Инђији и ни не стиже до Београда. За његово узалудно стајање на станици сазнајемо тек када нам је постало критично уопште стизање до поласка аутобуса. Узимамо такси и након јурњаве од Инђије до Београда, на срећу, трчећи улећемо у аутобус.

 

 1. дан

 На одредишту нас је сачекала магла и сакривени предели, али како се овде време мења из минуте у минут, тако се и нама указује прилика да с времена на време осмотримо предивно окружење овог простора. Након смештања у катунима полазимо на пењање стена Маглића са Пријевора, што је најатрактивнији правац, а експонирани делови планине дају додатну дозу адреналина овом искуству.

 

На врх Маглића (2386м) излази нас шесторо. Истим путем се враћају двојица планинара како би покупили двоје који су остали на пола пута а нас четворо се спуштамо према Трновачком језеру (1513м) а потом преко Сухе језерене се враћамо до Пријевора.

 

 

2. дан

Почиње пребацивањем ствари од Пријевора до Трновачкој језера и катуна. Они који су носили преко 20кг на леђима верујем да и нису толико уживали у овој стази.

 

Након смештања и постављања шатора крећемо до катуна по остатак екипе који се ту сместио и пењемо Волујак. Излазимо на врх Студенац (2294м) са којег се пружа предиван поглед на Тновачко језеро али и на Маглић, Трновачки Дурмитор, Биоч, Власуљу, Лебршник. Обилазимо Волујак, пењемо врх Точила (2297м) и одлазимо скоро до краја гребена и пењемо Бадањ (2243м). Планине задивљују својом лепотом а и сазнање да је Маглић само један мали део тих огромних

масива који су пружају скугде око нас.

 

 

3. дан

  Тог јутра остајемо без три члана екипе који су се морали због обавеза вратити у Србију.

Планирана тура је захтевнија од претходне. Биоч је не само највиши и најдаљи, већ кад се тамо крене не треба рачунати на изворе и воду, па и то овим турама даје додатни напор. Пут преко трновачких колиба, Бојанских врата, Урденог дола, до Великог Витла (2497м), највишег врха Биоча и уопште ових простора. У повратку пењемо врх Трзивку (2332м) са којег се пружа феноманалан поглед на Волујак, Биоч, Маглић, језеро и кањом Сухе.

Након Трзивке крећемо гребеном према врху Трновачки врх (2241м), што се испоставило да захтева сву пажњу због експонираних делова гребена.

 

 

 

 

4. дан

Нам је послужио за ревитализацију. Обилазак Власуље и Волујка. Крећемо од катуна, преко Бојанских врата и пењемо Велику Власуљу (2337м), највиши врх Волујака, затим кружно гребеном ка врху Рудински ком(2282м) и поново Студенац(2294м) али са супротне стране, обилазак извора Студенац и спуштање до језера.  Пошто нас је успут ухватио јак пљусак, након доласка у камп, паљења логорске ватре и сушења и шетња прелепом стазом око самог језера која се пружа његовом целом дужином. 

 

 

5. дан

За крај је остављена најзахтевнија тура, која се скоро не изводи и сматра се тешком, врхови који се налазе на супротној страни Биоча,

Време нас је послужило. Крећемо рано, група са катуна полази још пре 6 ујутру у правцу језера где се окупљамо и нас петоро креће пут Маглићке стазе према Биочу. Пењемо врх Врсту (2301м). Водич одржава јачи темпо јер је неопходно стићи рано на сам врх.

Како се овде време изненада мења, ако дође до назнака да ће се погоршати, не сме се бити близу Врсте, јер по правилу, гром увек погађа прво у тај врх. Али по доласку на врх, како је време било прелепо, правимо дужу паузу на истом, а након одмора крећемо ка суседном врху Згури (2330м) још вишем од претходног. Након Згуре крећемо гребеном и следе врхови Нож (2299м), Биоч (2297м) и Змајева греда (2321м) где нам се, као награда, отворио прелеп видик га Мратињском језеру. Истим путем, уз мање варијације, се враћамо до језера. Ту се одмарамо, пијемо кафу а касније се спремају и борски вргањи које је Љиља пронашла у околној шуми.

Горанов ГПС информише да смо прешли 20км и 1800 метара висинске разлике!

 

6. дан

Већ у 5 ујутру почиње паковање, након сат времена остављамо језеро и крећемо преко Суве језерине и силазимо низ кањон Сухе 12км стазом до асфалта где чекамо аутобус за Београд.

 

Све у свему, прелепа акција захваљујући водичу који изузетно познаје ове планине и јакој екипи. Попели смо се уместо на планираних 10, 15 врхова преко 2000м. А масиви Маглића, Волујака и Биоча су ме заувек освојили.

 

Слађана Калањ